Кратка историја Трстеника и околине

Промените величину слова:

КРОЗ ИСТОРИЈУ ТРСТЕНИКА

Историја Трстеника и околине сеже у далеку прошлост. Подручје трстеничке општине насељено је још у периоду неолита, тачније 6000 година п.н.е. О томе сведоче археолошка налазишта Благотин и Страгари.
Археолошки локалитет Благотин налази се на брду Мали Благотин у селу Пољна, 26 км североистично од Трстеника. Најстарије, ранонеолитско насеље на Благотину, површине од преко 2 хектара, основали су припадници старчевачке културе, односно њене најстарије фазе-протостарчево, крајем VII и почетком VI миленијума п.н.е.
Иако је на Благотину истражен само део насеља, покретни археолошки налази који сведоче о начину живота и друштвеној и економској организацији насеља, својом бројношћу и разноврсношћу сврставају га у ред најбогатијих и најзначајнијих неолитских налазишта на територији Србије. Становници Благотина су се бавили сточарством и земљорадњом, о чему, између осталог сведоче и керамичка зрна пшенице пронађена на локалитету. О планској организацији насеља сведочи симболична представа насеља откривена на полеђини зрна. Као доказ постојања духовне културе пронађене су тзв.венере – стилизоване женске фигуре које представљају симбол плодности и рађања.
Истраживања је спровео Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, под руководством професора Станковића, а у сарадњи са културним институцијама у Трстенику и Крушевцу.
Неолитски локалитет у селу Страгари датира из периода 4500-4000 година п.н.е. Откривен је 1970. године на ушћу Риљачке реке у Западну Мораву. Прастановници Страгара бавили су се риболовом и примитивном земљорадњом. Поред богатих налаза грнчарије и оружја од животињских костију, откривен је и велики број зооморфних и антропоморфних фигурина, намењених прастарим култовима. Део пронађених експоната чува се у музеју у Трстенику.
У доба зачетка античке културе, у пределима око Западне Мораве живело је племе Трибали. Херодот у 5. веку п.н.е. бележи да кроз трибалску равницу протиче река Ангрос (Западна Морава). У I веку н.е. ове просторе освајају Римљани. Долина Западне Мораве и трстеничка сутеска тада добијају велики значај, јер овуда води значајна комуникација између римских провинција. Из римског периода потиче каструм на месту Стражба, на десној обали реке, као и налазишта у селу Бучју, Доњем Дубичу и друга још недовољно истражена. Највећи допринос крају Римљани дају у 3. веку, када је са Апенина донета винова лоза, те виноградарство кроз векове постаје једна од најзначајнијих делатности становништва.
У немањићкој средњовековној Србији трстенички крај је обухваћен жупама Моравом и Левчом.
Први писани помен Трстеника налази се у даровној повељи манастиру Раваници, којом кнез Лазар 1381. године својој задужбини поклања метохе Трстеник, Велуће и Рибник. Повеља се чува у библиотеци у Болоњи. Из средњовековног периода потичу и манастири моравске архитектонске школе, задужбине двеју принцеза, Љубостиња и Велуће.
Манастир Љубостиња, ("Љубостиња, одмор души! Најлепша песма Богу испевана на српској земљи!" - Св. Владика Николај) посвећен Успењу Пресвете Богородице, налази се 4 км северно од Трстеника, поред Љубостињске реке, подно Гледићких планина. Датира с краја 14. века и задужбина је кнегиње Милице. Од свог постојања Љубостиња је имала улогу културног средишта овог краја. У монашким испосницама, смештеним у брдима око манастира настало је чувено Радослављево јеванђеље.
Име Љубостиња, настало је, по предању, од речи љубве и стан (место љубави). На овом месту су се, наводно, први пут срели кнез Лазар и кнегиња Милица, која је, за успомену на тај догађај, одлучила да овде подигне манастир.
Градитељ Љубостиње Раде Боровић (познат из епске песме као Раде Неимар) један је од мањег броја по имену познатих српских средњовековних градитеља и један од ретких који је своје име овековечио уклесавши га на цркви.
Манастир архитектонски припада моравској школи. Зидови су грађени од камена пешчара који се смењује са опеком. У основи је уписан крст са три апсиде,
Фасада цркве је богато украшена каменом пластиком. Доминирају розете, којих има укупно тринаест. Оригиналношћу и симболиком међу орнаментима клесаног украса доминира крин, као симбол девичанства и чистоте.
Унутрашњост цркве живописао је зоограф Макарије почетком 15. века, али до данашњих дана су очувани само фрагменти. Најзанимљивије су ктиторске фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице, у природној величини, као и фреске њихових синова, Стефана и Вука. Сликарски елементи налазе се и на спољној фасади цркве. Данашњи икиностас је дело Милије и Николе Марковића из 19. века. Првобитни је уништен у време борби против Турака.
Унутар цркве налазе се гробнице кнегиње Милице и монахиње Јефимије, жене деспота Угљеше Мрњавчевића. Јефимија, прва српска песникиња, позната је још и по везиљској уметности. Чувена је њена Похвала кнезу Лазару, свилом извезена на кнежевом покрову. Везиљска традиција очувала се до данашњих дана.
Конак кнеза Милоша из тридесетих година 19. века је један од најлепших манастирских конака у Србији у тзв. балканско-оријенталном стилу.
Манастир Велућe са црквом Ваведења Пресвете Богородице налази се у истоименом селу у Западном Поморављу, пет километара јужно од магистале Појате-Краљево; ''у сред земље кнеза Лазара Хребељановића'', а на прилазу његовој престоници Крушевцу из правца запада. Са Лазарицом, Руденицом и Наупаром припада придворним црквама Моравске Србије.
Градња манастира везује се за период владавине кнеза Лазара, крај 14. века и властелинску породицу која је управљала овим крајем. На бављење рударством упућују називи засеока (Драгуље, Металица, Руденица, Гвоздинац), као и стари назив манастира Сребрница, али и окна рудника платине и сребра која су експлоатисана до недавно. Кнез Лазар је 1389. године поклонио газдинство са Велућом манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори, о чему постоји запис у повељи кнегиње Милице из 1395. године.
Велуће је један од ретких манастира чији се ктитор не зна, али се поуздано зна да је време изградње 1377. и 1378. година, а време осликавања пре 1389. По ктиторској фресци и натпису у наосу се једино може закључити да је манастир изградила жена-деспотица. По народном предању манастир је изградила Мара, кћи кнеза Лазара и супруга Вука Бранковића, у знак покајања. Новија истраживања и проналазак броката у манастирској порти, доводе ктиторску породицу у везу са италијанском племством. Било како било, ктиторство Велућа ће још генерацијама остати обавијено велом тајни.
Архитектонски, манастирска црква припада моравској школи и због сличности са Лазарицом у Крушевцу, сматра се да јој је била узор у градњи или да су пак грађене истовремено и то од истих мајстора. У основи је уписан крст са три апсиде (триконхос), док је зидање цркве изведено од редова тесаног камена и опеке. Камен, сиво-жути и црвени пешчар су из околних мајдана. Интересантно је да је фасада била осликана преплетима и цик-цак линијама.
Сликарство се по садржају и начину извођења делимично разликује од манастира моравске школе и сматра се да је слабијег уметничког домета.
Не зна се у којој мери и када је црква страдала али се на основу два сачувана натписа закључује да је обнављана 1833. и 1836. године у време владавине Милоша Обреновића, када је саграђен и конак. Манастирском комплексу припадају и нови конак из 1972. године, трпезарија, спомен чесма и капела са звоником, подигнута 1962. године трудом сестринства. Иконостас капеле је дело манастирске иконографске радионице. Порта је изузетно уређена и наликује ботаничкој башти.
Године 1427. Турци освајају Крушевац и као погранична тврђава према Турској, у трстеничкој сутесци бива саграђен град Грабовац, касније у народу прозван Јеринин град. Падом Србије под турску власт 1459. године, Трстеник постаје друмско насеље у коме се налазила посада за обезбеђeњe турских каравана.
У извештају аустријског обавештајног официра Митесера који је пропутовао Србијом 1784. детаљно је описан Трстеник као успутна оријентална паланка са 47 турских и 17 хришћанских кућа, каменом џaмијом, два хана и пар занатских радњи. Налазио се 2 км западно од данашњег града у селу Осаоници, односно тзв. Старој чаршији, на месту некадашњег античког и средњовековног града.
По одобрењу Милоша Обреновића, од 1832.-1838. изграђује се нови Трстеник, на десној речној тераси Мораве, месту знатно погоднијем за топографско ширење града. Трстеничка чаршија се постепено шири, тако да постаје седиште среза који је обухватао села данашњe општине и део општине Врњачка Бања. Центар нове вароши је трг са веома живом пијацом, црквом, занатским радњама, механама. Угледни трговци подижу приватне куће у чијем приземљу су биле трговине. Једна од таквих је кућа Петра Катића, трговца и народног посланика из друге половине 19. века, тачније из 1875. године. Сматра се једном од најлепших кућа моравске Србије и заштићена је Законом о заштити културних добара Републике Србије. Први пут је стављена под заштиту државе првог реда још далеке 1947. године. Свакако, да је ово разлог више што привлачи не само посетиоце већ и бројне архитекте који су писали научне радове о њој.
Зграда у основи припада типу моравске куће са примесама оријенталног стила. Катић је трговао робом из Либана и Сирије одакле је вероватно и донет план куће. Грађена је од непечене цигле, тако да припада типу кућа-долмара. Складних пропорција, са спратом и два раскошна, симетрично положена и нешто истурена доксата, требало је да покаже углед и моћ њеног власника.У приземним собама биле су углавном пословне просторије Катићеве трговине, док су на спрату биле породичне и гостинске собе. Подрум куће и већи део дворишта претворени су у ресторан националне кухиње. Кућа је у краћем периоду имала улогу галерије, док двориште често представља "сликарски атеље под ведрим небом " у време одржавања ликовних колонија.
Аустријски инжењер у служби српске владе Франц Винтер и техничар Никола Пашић урадили су први регулациони план Трстеника. Седамдесетих година 19. века Трстеник добија нову основну школу, поплочан градски трг, а затим пошту, апотеку, банке, парни млин као прво индустријско посторјење.
Крајем 19. века гравитационо подручје града се све више шири, трговина са Левчом и шумадијом је све живља, тако да изградња моста на Морави постаје неминовност. Године 1899. у Трстенику је завршена градња челичног моста, а већ следеће године освештана је нова црква Свете Тројице, са звоником који доминира панорамом града. Црква Свете Тројице у Трстенику ( "Најлепша парохијска црква у целој епархији. Јасан доказ побожности малог града Трстеника. Црква им може бити и понос и дика." - Св. Владика Николај) налази се у самом центру града. Посвећена је Силаску Светога Духа. Саграђена је 1900. године на месту старе и скромније цркве, после дугогодишње борбе Трстеничана да добију цркву каква им приличи. Пројектант је био архитекта Душан Живановић, један од утемељивача националног стила српског градитељства с краја 19.века. Инспирисан манастирима моравске школе, Живановић гради цркву у неоморавском стилу.
Храм је једнокуполна грађевина са триконхосом у основи. Зидан је од беловодског пешчара, опеке и малтера. Велика је сличност са црквом краља Милутина у Хиландару.
Фасада је украшена по угледу на Лазарицу: слепим аркадама, розетама, монофорама, преплетима. Нарочито је богато украшен западни портал.
Непосредно после изградње цркве, додат је и звоник са сатом, који доминира градом и околином.
У цркви се чувају делови старог иконостаса из 1848. године, док је нови иконостас насликао академски сликар из Новог Сада, Воја Трифуновић, 1929-1930. године. Истичу се иконе Благовести на царским дверима, Богородица са Христом, Тајна вечера, Света Тројица и друге. Више од сто година црква је духовни стожер града, нарочито за време бројних ратова када је пружала уточиште становништву.
Од прославе стогодишњице цркве до данас, завршена је ограда и улазна капија у порту.
Значајан је духовни и просветитељски рад цркве у протеклом веку. Црквени хор «Бошко Југовић» са традицијом дугом преко 130 година прославио је име Трстеника широм Европе. Црква Свете Тројице важи за једну од најакустичнијих у Европи.
Вредан културно-историјски споменик је и Црква Светог Архангела Гаврила у Горњем Рибнику.
По легенди село Рибник је име добило по богатим рибњацима којима је било испуњено читаво поље крај Мораве. Из ових рибњака рибом су се сладили Немањићи, Хребељановићи, Обреновићи и Карађорђевићи.
У Милошево време Рибник је био значајан центар и његово велико добро познато по узгоју свиња. Рибничани су на молитву и богослужење ишли у манастир Велуће. Године 1824. Милош је Рибничанима саградио цркву посвећену Светом Архангелу Гаврилу. То је једна од пет Милошевих покајница.
Црква Светог архангела Гаврила најстарија је очувана црква у општини Трстеник. Године 1984. је проглашена за културно добро-споменик културе и стављена под заштиту Закона о културним добрима.
У лето 2004. године, на прославу 180 година постојања храма, дограђена је и освештана припрата. Овим је заштићен иконостас од негативног утицаја дима који потиче од паљења свећа.
Црквена слава је 26. јул-Свети архангел Гаврило.
На нагли пораст извоза пољопривредних и занатских производа и привредни развој целог краја, нарочито је утицала изградња железничке пруге Сталаћ-Краљево 1910. године. Тада се Трстеник повезује не само са градовима широм Србије, већ извози своје производе у Аустрију и друге европске земље.
После првог светског рата патријахална паланка мења свој лик у духу времена. Данашње старо језгро града добрим делом датира из овог периода. Најстарија очувана зграда је кућа угледног трговца и народног посланика из друге половине 19. века Петра Катића.
У репрезентативне архитектонске објекте убраја се и зграда некадашње основне школе "Свети Сава" из 1873. године. Налази се непосредно поред градске цркве, на чијем је имању изграђена. Пројектовао је аустријски инжењер Франц Винтер, који је од 1872. по налогу српске владе радио на регулационом плану Врњачке Бање и Трстеника. Обновљена је и данас се у њој налазе пословне и просторије намењене култури.
Зграда Скупштине Општине датира из 1935. године. Саграђена је на месту некадашњег Начелства. Унутрашњост зграде украшена је делима академских сликара. Са црквом Св.Тројице и старом школом, општинска зграда доминира градским тргом. Испред ње се налази градски парк и шеталиште.
Значајан део старог језгра чини некадашњи хотел «Јадран», из 1923. године, данас истоимени ресторан.
После другог светског рата долази до наглог развоја града оснивањем предузећа „Прва Петолетка“, које је постало водећа индустрија хидраулике и пнеуматике СФР Југославије и значајно име на светском тржишту. Трстеник прераста у један модеран град али распадом Југославије деведесетих година, као и у већини градова Србије и Црне Горе, и у Трстенику привредни развој јењава.